Kamen i kao takva anegdota



Tako ideš uz brdo i tegliš punu torbu kamenja i tako ti je fino jer si sretan zbog svoje hrpe kamenja, a uspon se nastavlja i nastavlja. I onako pomalo kao da je ta torba nešto postala teška, pa sad ta ugoda postaje pomalo drugačija kao da više samo po sebi nije tako ugodna. Onda se zagledaš malo u torbu pa vidiš da neko od kamenja i nije ti tako divno kao što je bilo, pa ih onako malo mjerkaš u ruci dok se uspinješ.
Pa odjednom to kamenje nešto ti ružno postade, pa te stišće, pa te guši. No opet ta neka vezanost i naviknutost na iste kao da ti ne da da se riješiš kamenja. A onda odjednom padneš, pa se, drž-ne daj, dižeš.

E sad već onako, dok streseš prašinu sa sebe, možda i stisneš još jače svoje kamenje, jer to je tvoja sigurnost, ta divna navika. I opet do novog spoticanja, nekad ubrzo, a nekada tek nakon nekoliko stotina kilometara.
Pa čuj onda se jednom možda i skotrljaš opet dolje na početak.
Al onda možda ponekad odlučiš baciti taj višak, ako skužiš da je kamen samo kamen na kraju, neka ti je drag.

I zamisli onda, odjednom te iznenadi sreća od lakoće tog trenutka. Pazi molim te, kako kreneš lako koračati, koje olakšanje.


Al čuj sad, ne moraš ti baciti to kamenje, možeš ga još dugo i jako stiskati uz sebe. Mrzeći sve oko sebe, pa čak i onog tko ti nešto ovako kaže.
Slobodna ti je volja to.

Proudly powered by WordPress | Theme: Rits Blog by Crimson Themes.